Confesiones

Uvek sam mislila, ili jos bolje, uvek sam verovala da ga nikada necu izgubiti, mislim da mi je tu sigurnost davao nacin na koji sam ga upoznala, ali to nije sprecilo da nase prijateljstvo, neznost i ostalo raste. Znam da se cini da moje reci nemaju smisla, ali na kraju, one su samo odraz mojih misli, i tako se i osecam, praznom....
¿Sta uciniti kada jedan deo tebe zna i oseca da postoji jos stvari zbog kojih i dalje treba nastiviti ici dalje, dok drugi jedino sto oseca je potreba da se sakrije i place, place, place???
Mislim da sam tek pocela da prezivljavam sok koji sam dozivela. Kada mi je
saopstio tu vest, mislila sam da se radi o sali, jednoj od onih koje pravi kada mu je dosadno.
"Any moram da ti kazem nesto"

Upravo sam se setila kako je lepo izgledao tog dana. Uvek mi se svidjao kada se obuce u crno. To ga cini jos vise sexy, ne zelim da kazem da on ne izgleda uvek atraktivno, jer to ne bi bila istina.
Ali posle toliko casova provedenih misleci na njega, i placuci za njim, postoje trenutci kada ti se detalji izbrisu, zaborave, pogotovo ti, najmanji, poput toga da su njegove oci tog dana imale prelepo maslinasto zelenu boju u kombinaciji sa tom kosuljom do pola raskopcanom i crnom, kojih se sada jedva secam.

"Poncho stvarno ti nista necu poverovati, ponovo si mi po milioniti put sakrio narukvice, i ja uvek nasednem na tvoju igru, ali ovaj put necu, kad se umoris vratices ih na njihovo mesto!"

Ne mogu da poverujem koliko sam bila glupa i nisam zakljucila da me priprema kako bi mi rekao nesto, da sam znala otisla bih odatle, a ja sam ostala tamo ukocena gledajuci ga u oci govorila gomilu gluposti, koje me navodno nerviraju i koje mi smetaju, kao sto su naprimer njegove tipicne igre da mi sakriva stvari, a sada je to ono sto mi mozda najvise nedostaje....

¿Da li je pomislio da sam glupa? Ili je mozda osetio sazaljenje?? Ne verujem da sam se presla u mojim osecanjima, znam da mu je stalo do mene, dosta mi je dokazao ranije.

"Any ne salim se. Zelim da ti kazem nesto, zelim da to saznas od mene!"

Ouch! Ni ovo nisam mogla da previdim.... Videla sam da to nije sala, ali ¿zasto je morao da bude tako ozbiljan? Sada pocinjem da se prisecam svega mnogo jasnije, da je u pitanju bila dobra vest, on ne bi imao taj izraz lica koji je odavao to da je zabrinut, zar ne??

"Ajde bre, pocinjes da me plasis, ¿sta se desava?"

Svo to vreme nisam se pomerala, jos uvek stavljajuci narukvice, mada sam ga svo vreme gledala u oci, posle sam potrazila cesalj kako bi ocesljala kosu, i ponovo pogled vratila na njegove prokleto lepe oci. Cim sam videla da je pognuo glavu, znala sam, dobro bio je to kao neki predosecaj u stomaku, koji mi je nagovestavao da ce se najednom veliki teret srusiti na mene.

"Klaudija je moja devojka"

To je bila kao scena iz filma, sa zvucnim efektima poput eha... Klaudija....Klaudija.... udija.... U takvim trenutcima vid ti se zamagli, ne osecas nista, ne cujes nista, osecaj je poput velike tisine i sve se desava kao usporen snimak, a istovremeno znas da moras da kazes, da odgovoris nesto, jer te te oci gledaju i cekaju tvoju reakciju. Ovako dramaticno kao sto citas, tako sam se osecala. Ono u cega ni malo ne sumnjam jeste da sam prava glumica i iskoristila sam sav svoj talenat i sposobnosti koje imam da sakrijem moja osecanja, sto sam ocigledno i ucinila...

"Stvarno? Opaaa.... Stvarno strava bre! Pa.... cestitam!"

Koja glupaca, mozda bi mi najbolje bilo da sam pocela da placem, sto mi ne bi bilo tesko, s obzirom na ono sto sam osecala, ili mozda da sam mu prisla i poljubila ga kao sto ga nikad niko nije poljubio, nije zbog umisljanja, ali ono u cemu me Poncho nikad nije odbio bili su poljubci.

"Any ne zezaj, ne znas koliko se lakse osecam kad vidim kako si to primila, mislio sam da ces da odreagujes drugacije"

Sta? Sad se oseca lakse sto mu nisam udarila samarcinu?? Sa odgovorom koji mi je dao, jedino je to i zasluzio....
Izasla sam placuci odatle.

Joj sta sam sve osecala pobogu, bilo je to suvise tesko za mene, to sto sam mu morala reci, iako sam unutar sebe umirala. Na poslednjem koncertu, na posednjem poljubcu, izasla sam trceci, nisam mogla vise da podnesem da bude blizu mene, bolelo me je, zelela sam da ga osamarim jer je dopustio da ovoliko patim, ali u isto vreme u mislima nisam zelela da se rastavim od njegovih usta.

"Any, cekaj ne idi jos, danima mi se ne obracas, da te nevidjam na sceni ne bi znao nista o tebi... Sta ti se desava?"

Muskarci su stvarno priglupi, jel on stvarno ne zna da umirem za njim??? Jel ne zna da me je prakticno ubio jer se zabavlja sa njom? Nisam vise zelela da mi se obraca, samo bi pogorsao stvari, dovoljno mi je samo da mi izgovori ime, kako bi pocela da placem kao kisa.

"Poncho stvarno pusti me, znas to vrlo dobro sta mi se desava, znas savrseno dobro sta osecam prema tebi, ne zelim da se ti osecas krivim, veruj mi da zelim da budes srecan, zato bolje stvari ostavi ovakvim kakve jesu."

Necu se okrenuti da vidim. Necu se okrenuti da vidim. Ne Anahi, nemoj da gledas to zabrinuto lice. Nastavi da slazes svoju odecu. Koncentrisi se na rajfeslus kofera. Ne osecas njegovu ruku na tvom ramenu. Ne osecas kako ti vadi kosu koja je ostala u vartnom izrezu majce. Prokletstvo, izvadi ruku molim teee....

"Vidis da places, ne podnosim kad places, molim te ne budi ljuta na mene, zelim da podelim ovaj deo svog zivota sa tobom, ti znas da ces uvek imati posebno mesto u meni, a sada mi treba i zelim ovo... razumes me????"

Aj, kad sam do sada uspevala da zadrzim svoje dostojanstvo, mogla sam reci da sam ne povredjena, ali najednom iz nicega rodilo se moje drugo -JA- nezrelo koje ne radi nista drugo osim sto preti da upropasti sve.

"Ahh, sad mi uvlacis pricu o tome da sam ja svakakva? Naravo da te razumem!!! Ali izgleda mi da si ti zaboravio na sve sto nas okruzuje! Kako zamisljas da sad funkcionisu "Anahi i Poncho iz RBD-a"? A Traumadas? Zar ti nista ne znace? A Pedro? Sta je Pedro rekao na sve to???

U tom momentu za mene postojali pravi razlozi i koji su dovoljno govorili koliko je losa cinjenica da se Poncho usudio da ima devojku, koja ocigledno nisam bila ja, ali verujem da njemu ta cinjenica nije izgledala toliko lose.

"Anahi pobogu jel ti cujes sebe!!! Imam puno pravo da budem sa kim ja zelim i u to nemoj da mesas fanove. Ti sama moras da odlucis zelis li biti deo ovoga sto sam ja zeleo da podelim sa tobom!"

I posle toga je otisao, ostavio me je tu. Ahh.... Ali naravno da bih ga ranije sustigla vicuci mu da ga mrzim, stvarno je strasno kada u nekoj svadji nije poslednja tvoja rec.

Te noci morala sam da preskocim sve sate plakanja, jer sam morala da budem na mojoj rodjendanskoj zurci, bilo je mnogo ljudi, ukljucijuci i Poncha, narvno bez devojke. Kao sto rekoh ranije, nije glup.

Lagala bih ukoliko bih rekla da nisam znala nista o Klaudiji, naravno da sam znala da se ona i Poncho poznaju, naravno da sam primetila sva njihova telefoniranja, ili njegove ceste izlaske sa njom, ali nikada nisam mislila da je to bilo sta ozbiljno, na kraju krajeva nije prvi put da Poncho ima prijateljicu, nije bilo razloga da se brinem, niti da mu prebacujem, jer sam jednino ja bila kriva sto nas dvoje nismo zajedno. Tako kako je on trpeo moje koketovanje sa mojim prijateljima, ja sam morala da trpim njegova, to je bio kao tajni ugovor koji smo imali, to je vec preraslo u ritam i nacin zivota na koji smo oboje bili naviknuti. Na kraju krajeva uvek bismo zavrsavali zajedno, sada vec mogu reci da je to bilo iz ljubavi, nema ni najmanje sumnje, ali moram da poreknem da nas mnogo puta da potrazimo jedno drugo, motivisala potreba ukombinovana sa privlacnoscu koju smo osecali jedno prema drugom.

Kako sam lep rodjendanski poklon dobila! Ljubav mog zivota mi je saopstila vest da se vucara sa drugom, dobro ne bas tim recima, ali dodje na isto, sa drugom je, ljubi drugu, uziva sa drugom.... Srecan rodjendan Any!....

Sve mi je islo lose, tokom cele sezone serije nisam imala skoro nijedno zblizavanje sa Ponchovim likom, i taman na kraju, skoro sve se radilo o nama, to su bili najgori dani snimanja, vise nisam znala da li je to sto govorim pred kamerama stvarnost ili gluma. Bili su to sati plakanja ispred i iza kamera, i za kraj dosao je deo kada priznajem moju ljubav i strasno se ljubimo.

Posle vesti koje mi je saopstio o Klaudiji pokusala sam da tih par dana ne budem u nikakvom kontaktu sa njim, sprecavala sam svaki kontakt, a ni on se nije puno trudio da mi se priblizi, znao je da sam na granici eksplozije, nije toliko glup. Ali uprkos bilo kakvim problemima koje smo medjusobom mogli da imamo, sati koje smo provodili snimajuci bili su tako lepi, prosto magicni, uvek je bilo tako, scena prestaje da bude scena, gubi svoj ambijent i sve sto je okruzuje, tu smo samo on i ja, to je hemija, to je veza, to ne mogu da opisem i objasnim, samo i oseca i to je to.

Uvek sam bila sanjalica, ponekad su vecina mojih snova ludosti, ali na kraju krajeva, to su moje ludosti, i ako ukoliko nesto moze da ucini moje snove jos vise savrsenim, to je onda more. Nema magicnijeg mesta od plaze, kad sam tamo, opustam se, osecam se povezana sama sa sobom, razmisljam, zamisljam, sanjam..... Naravno sve to radim kad sam sama. Ali vise ne. Provodim dane odmora sa mojom porodicom, na mestu koje mi se najvise svidja, ali ne mogu da uzivam, i to je ono sto mi najvise smeta, jer se jedini razlog iz kog ne mogu uzivati, zove Poncho, i zato ga najvise mrzim, jer mi oduzima to zadovoljstvo.

Koja nepravda, mislila sam da cu se, ukoliko se udaljim par dana, smiriti, da cu videti stvari iz druge perspektive, ne znam, mozda da necu videti Poncha kao muskarca i da cu ga videti samo kao prijatelja. Ali koga ja zavaravam, to je nemoguce! Ne mogu da odvojim Poncha na delove, volim ga kao takvog.... kao muskarca, kao prijatelja, kao celinu. Ali isto tako nemogu da podelim ono sto osecam, iskreno mogu da kazem da ga zelim videti srecnog, ali ne mogu da prestanem da osecam da ga zelim videti srecnog ali samnom.

Jos uvek ne mogu da poverujem da sam ga izgubila, kako sam samo bila glupa. Ne znam sta me je navelo da mislim da ce on ziveti zauvek cekajuci da ja odlucim da formalizujemo nasu vezu, mozda me je umirivalo to sto prakticno nemamo slobodnog vremena ¿Kada je on nasao devojku, kada zbog RBD-a skoro da nemamo vremena za bilo sta drugo?

Ali takodje imam razloge doista opravdavajuce zato nisam pristala da mu budem devojka, dobro jedan razlog, vernost. Prokleta vrednost prema Dulce, mada sam se takodje plasila reakcije i celog kolektiva. Vec sam zamisljala sta bi sve govorili o meni, i sta bih ja, milila i pricala o tako necemu da sam na njihovim mestima.

Poncho mi se poceo svidjati kad je vec isao sa Dulce, ali bio je samo to, partner iz tevenovele, novajlija u svemu tome, ali os prvog trenutka smo se povezali. I uvek je postojala ta privlacnost, ali skrivena, nije bilo druge osim da se pravim luda kada osetim leptirice u stomaku, leptirice prema momku moje drugarice.Bilo je stasno, ali sam onda imala i druge simpatije za nekim, koje su mi pomagale da zaboravim bar malo na Poncha.

I dosla je serija REBELDE i dosao je moj partner iz serije.... on. Izgledala bih kao lazov, ako bih rekla da me nije uzbudilo kad sam saznala da je on Miguel od moje Mie, to sam videla kao priliku, posto ga nisam mogla imati u stvarno zivotu, i ahh... odlucila sam da uzvam u glumi. ¿Losa drugarica? Ne znam, mozda su to misli koje bi mala losa drugarica, ali vidi, reci ti svom srcu i svojim hormonima da prestanu da osecaju to! Ekstra je, uospte nije tako lako, i jos manje kada znas da nisi ravnodusna prema tom nekom.

Pre Rebelde, nikada se nista nije desilo medju nama, koketovanje je postojalo, necu da lazem, postojali su i pokusaji da se poljubimo, ali na dobijala bih vernost i strah da ne upropastim sve. Kunem se da sam, posle naseg prvog poljubca na sceni, osecala zelju, i gotovo da mi se to moglo i dalje svidjati, ali smo doziveli toliko iznenadjenja!! Niko me nije obavestio o zmaricima koje sam osecala kad je dotakao moje usne, ili snazno kucanje koje je treslo moje srce, ili misli koje su zelele da svi kamerografo, direktori i sama Dulce nestanu odatle. Losa drugarica, znam da sam losa drugarica, ali kako lep poljubac, i ne samo to, kako je neverovatno bilo deliti scenu sa njim, volela sam magiju, tenziju i poveznanost koju smo imali, sve je bilo prirodno, i to obostrano poverenje sa satima provedenih naporno snimajuci ispred kamera, doprinelo je gradjenju projateljstva. Pocela sam da mislim na Ponchovu i Dulcinu vezu,
oboje sam ih volela i zbog toga drzala sam se po strani, iako mi se on jako svidjao i pokusavala sam da njih dvoje nista ne primete, zbog njihovog dobra kao i zbog dobra citave grupe.

I tako, dok su oni sredjivali svoje zivote, ja nisam cak ni primetila da sam se zaljubila u drugu osobu. Kristofer je zauzimao Ponchovo mesto, i uprkos tome sto su me obojica uvek tretirali kao princezu, Kris koji je uvek bio miran, davao mi je mir, stabilnost, u meni je izazivao neznost, sa njim, devojcica u meni dolazila je do izrazaja, dok sa druge strane, Poncho me je cinio da se osecam sexy, koketnom, zrelijom, sa njim bile su druge teme, druge igre, drugacije razumevanje.

Mi smo profesionalni glumci i zbog toga moramo nauciti da po strani ostavimo ljubomoru koju mozemo osetiti zbog uloge koju ima nas partner, ne mislim ko dobije bolju ulogu, ili ko peva vise strofa u pesmi. Pricam o ljubomori koju osetis kada tvoj decko ljubi i mazi drugu na ekranu, i ta druga je tvoja najbolja prijateljica i zato se osecas lose, ali kako to da sprecis lada u isto vreme umeres od zelje da te decko tvoje najbolje drugarice ljubi i miluje tebe umesto nje? Ponovo se vracam, znam, ali to se desava, bio je to ocajan sukob osecanja. Ovde su svi bili sa svakim. Nije bilo druge.

Posle dosta meseci provedenih ovako, dosao je mir, aj kako sam tad uzivala, vise nije bilo momaka i devojaka izmedju, tenzije izmedju bivsih parova su se smanjivale i prijateljstva sa drugim osobama su se izgradjivala. Kako sto neko rece, nije bilo nicega, dobro skoro nicega, sto bi me sprecavalo da budem sve bliza i bliza sa Ponchom.

Kako je smesto sto sad, najvise zelim da budem daleko, ali kilometrima daleko od njega. A on? ¿Da li razmislja o meni???

Vise ogorcena i osetljivija nisam mogla biti, vracajuci se sa odmora, nimalo odmorena i bez zelje da udjem u avion, jedino sto me je moglo malo razveseliti i uciniti da se osecam bolje bila je misao da cu biti blizu hiljadama fanova. Ali pre nego sto sam otisla iz zemlje, morala sam da prezivim jos nesto, da vidim Poncha i Klaudiju zajedno.

Da sam se ja pitala, nikada ne bi otisla u to pozoriste, ali volim Kristijana i morala sam ga videti na sceni, bilo je to njegovo vece. Trebalo je da pocne za par sati, mislila sam: "Naravno da cu uspeti, sve sto trebam da uradim je da sednem sto dalje od njih, kocentrisem se na scenu, cestitam mom bratu i izgubim se odatle sto pre to bolje. Prosto je."

Ali, koliko sam pogresila! Bilo je gore od najgoreg! Pozoriste je bilo puno fanova i novinara, morala sam da nabacim moj najlepsi osmeh. Nisam prestajala da pogledom trazim Poncha, bilo je vec skoro nedelja dana da nista nisam znala o njemu, to je bilo isuvise, a pogotovo kad sam naviknuta da ga gledam 24h dnevno. Umirala sam od zelje da mu cujem glas, da mi kaze da je sve to bila greska i da vise nije sa njom. Jadna sanjalica.

Dok je trajala predstava, videla sam ga. Drzao je svoju ruku na Klaudijinoj nozi, to je bilo dovoljno da skupim hrabrost, bilo je kao KLIK, najednom sam prestala da ga mrzim. Ni na sceni nisam zelela da mi bude blizu, izgarala sam od zelje za njim.
Neko je pokusao da me zagrli, okrenula sam se da vidim ko. On se priblizio moj mrznji, tiho mi je rekao reci koje od kojih su me podilazili zmarci.

"Nedostajala si mi Any"

¿Kako se usudio da mi se priblizi ili da mi se obrati pred njom? Nisam mogla da zaboravim da je ona tu, da sedi medju publikom, njeno priststvo cinilo me je da se osetim savesno, sto je me jos vise teralo da odbacim Poncha. Uostalom, sta je nameravao govoreci mi to? Mislio je da ce posle tih par dana, koliko se nismo videli, stvari ponovo biti iste? Nista nije bilo kao pre, morao je da se kao i ja suoci sa tom situacijom. Morao je da razume da je izgubio svako pravo na mene. Nema vise koketovanja, ni utega, ni udovoljavanja nocima. Imao je sada drugu za to, umesto mene. ¿A i onda sta smo bili mi?

¿Jel moguce prestati biti prijatelj, kako bi bio prijatelj sa pravima, i onda prestati biti prijatelj sa pravima, i biti prijatelj bez prava? Kakva neprijatna situacija, osecala se tenzija u grupi. Niko nije znao sta da kaze, niti ciju stranu da zauzme. Sati prilikom leta za Rumuniju, ucinili su da ponovo osetim postovanje prema Ponchu, nisam ga vise mrzela kao prosle noci, ali me je morila ogromna tuga. Cim ga vidim ili cujem mogla bih da placem, bio je tako blizu mene, a osecala sam ga tako dalekim. On nista vise nije govorio, nije znao kako da se ponasa prema meni. Poncho je ponosan, on me nikako ne bi molio posle toliko odbacivanja, ponasao se veoma udaljeno, nervozno, mislim da se osecao krivim.

Imali smo prezentaciju u jednom TV programu gde sam iskoristila priliku da se opustim malo, i da uz put dobacim poneku indirektnu rec, koja je ustvari koja je bila direktna. Sve je to bilo krivica pricljivosti, koje nije bilo ovih dana, ili sam se mozda osetila toliko blizu nasim fanovima, da sam zadala nizak udarac, pitala sam o LAS TRAUMADAS. Znala sam da ce tim pitanjem, on tacno znati sta sam htela da kazem. ¿Sta smo sada? ¿Sta ce se desiti sa svim?

I skapirao je poruku. Prvo sto je uradio bilo je to sto je rekao Pedru da "lazni" parovi moraju da zavrse sa svojim postojanjem. Ljudi su, kao, poceli preozbiljno da shvataju stvari, sto je lose uticalo na nas privatan zivot. Mrzela sam ga. ¿To je bio njegov odgovor? ¿Teracemo kontru fanovima? Savrseno, radicemo ono sto on kaze. Prvi korak.... Nema vise poljubaca na koncertima.
Ali nesto mora biti jasno. To nije bila moja krivica!

Nikad necu zaboraviti trenutak kad smo postali nesto vise od prijatelja.Nase prijateljstvo je vec bilo prilicno cvrsto,ali seksualna tenzija,koja je postojala medju nama,je izmicala kontroli.To je bilo nesto o cemu nismo pricali,cak smo I mi sami poverovali u pricu da se volimo kao brat I sestra,ali nase ponasanje je pokazivalo nesto drugo.
Svi koji su bili u nasoj blizini su navikli na nase igrice i flertovanje,nije bilo mnogo razlike u nasem ponasanju kad smo igrali Miu I Migela I kada smo bili samo Any I Poncho.I to me je zaista frustriralo,bilo me je jako sramota da o tome pricam sa njim,uostalom sta ako on ne oseca isto prema meni?Ipak znala sam da oseca,mogla sam to da osetim,ali ponekad si pun sumnji I nesigurnosti,kad se radi o ovako zapetljanoj situaciji.I uprkos tome sto se radi o situacijama,u kojima se uziva,mi smo se nalazili u jednoj prilicno neprijatnoj.
Ne znam da li je to normalno,ali naidje jedan momenat u kojem vise ne razumes razloge,nije te briga za posledice I jedino sto zelis je da zavrsis sa tim sto te muci,da predjes na nesto drugo I kraj.Tako mogu manje-vise da objasnim ono sto se desilo te noci.Te veceri smo imali koncert u drugoj zemlji,jedan od onih koncerata gde se sjajno provodis 2 sata na sceni,sve je bilo u osmesima,strasnim pogledima,provokativnim pokretima I ostalom.I kao sto je za ocekivati,coveku se neverovatno podigne adrenalin I na kraju je sav prilicno uznemiren.

“Ne Any,sacekaj…”

“Ej,blesane,zamalo da ti prikljestim ruku vratima.Sta ti treba?Moram da se presvucem…Ali nema veze,udji.”

Nisam imala vremena ni da shvatim sta se desava,za dve sekunde mi je prisao I poljubio me.Nije bilo onako kako sam zamisljala da ce biti,to nije bio nezan poljubac ili samo ovals dodir usana.Bio je bolji,bio je savrsen,ono sto nam je oboma trebalo.Strastven,ocajnicki potreban,drugaciji. Bio je drugaciji od hiljadu prethodih puta kad smo se ljubili.Taj poljubac je bio samo za njega I za mene,nije bilo ni tv gledalaca ni publike u svojstve svedoka.

Razdvojili smo se samo na tren,taman toliko da udahnemo vazduh,niko nije hteo da pravi duge pauze,tokom kojih bi se pokajali ili bi se javio osecaj krivice.I kao sto dodju naleti hrabrosti,tako se javi I razum.I tad sam se uplasila.Uplasilo me je to sto osecam prema Ponchu,stvari se desavaju s odredjenim razlogom,a taj strah se javio bas kad su se stvari zahuktale medju nama.Odjednom mi je hiljadu pitanja palo na pamet.A Dulce?A grupa?Zar se nije radilo samo o hormonima?Ponovo me niko nije upozorio sta cu osetiti u srcu.I tako sam se uplasila,a I on isto I resili smo da prekinemo to sto se desavalo u sobi.Ali umesto da nam bude neprijatno,bilo je sasvim suprotno,kao da je nasa veza(da je tako nazovemo)presla na drugi nivo,sad smo zaista bili nesto vise od prijatelja.I nije bilo povratka nazad.I stvari su nastavile svojim tokom,postojalo je neko razumevanje medju nama,neka tajna,jos jedna u nizu.Osecala sam da smo saucesnici u necemu I to mi se jako dopadalo.

Samo secanja.Toliko dugo nisam o tome razmisljala,ali I dalje mi je lose I dalje sam tuzna I sada vise nego ikad zelim da se uhvatim za nasu pricu.
Koncert u Rumuniji je bio cudan,dugo se nije nista slicno desilo.Pokusala sam da se ponasam normalno I da ne pokazujem da me ljute nove promene u programu,htela sam da se maksimalno potrudim da ljudi uzivaju u koncertu I da vide da se nista nije promenilo izmedju mene I Poncha.Ali nije bilo tako.Nije postojala ona veza medju nama.On me skoro nije ni primecivao,nije mi se priblizavao,pevao mi je,ali kao da nije bio svestan da sam to ja ispred njega,kao da ne postojim.Ne postoji nista vise ponizavajuce I okrutnije,nego kad se osetis odbacenom od decka kog obozavas.I mozda bi bilo logicno pokazati malo ponosa u takvoj situaciji,ne slomiti se pred njim,ne obracati mu se,uzvratiti istom merom.Ja ne mogu,cak nisam imala snage ni da se naljutim,samo sam htela da placem I da se sakrijem od svih.
Ali sou mora da se nastavi,pricala sam sa njim samo ono najosnovnije dok smo snimali spot,izbegavala sam da ostajem sama sa njim,uvek sam se lepila za ostale,vodila sam ih sa sobom kao zastitu.Usledio je drugi koncert,Valjadolid,jos jedan koncert skoro bez njega I nisam mogla da izdrzim,olaksala sam dusu pred onima koji me poznaju,mojim fanovima.Kada sam snimila tu pesmu,nisam ni pomislila da cu je tako duboko osetiti,ni da cu se poistovetiti toliko sa njom.Pevala sam je svim srcem.Jednog dana.Nadam se da cu se jednog dana setiti sve ove patnje I da cu znati da je to vredelo,nesto dobro mora da proizadje iz toga svega,zelim da mislim da je to jos jedno iskusenje.Ali kakvo veliko iskusenje!Zao mi je sto sam se onako slomila na sceni,ali emocije su me nadvladale I suze su krenule.Znala sam da me on slusa pozadi I da je shvatio moju poruku.
Nedostajacu ti,znam da cu ti nedostajati.

Udaljili smo se.To je bilo neophodno I obavezno dok se situacija ne smiri.Ja sam bila u potpunoj depresiji,nije mi pomagala ni uteha,koju su mi pruzili prijatelji,bila mi je potrebna porodica,a posebno Poncho,moj Poncho od ranije.Njega su poslali par dana u jednu zemlju,a ja sam sa ostalima otisla u drugu.Da li je pomoglo?Naravno da nije.Iako sam se pravila da me ne zanima,pokusavala sam da cujem njegove razgovore sa Ukerom ili sam gledala da li su May I Dul primile neki njegov mail.Htela sam da saznam sta je sa njim,iako je proslo samo par dana,meni je izgledalo kao citava vecnost.Umirala sam od zelje da se vratim u Madrid da ga vidim.Ionako sam patila,tako da nije imalo svrhe da budemo tako daleko,bolje da patim blizu njega,zar ne?
Da,do tog stepena je dosla moje stanje.Potpuni mazohizam.Ono tipicno “Udari me,ali me ne ostavljaj”,kakav blam.Ali ko ce razumeti zene?Konacno je bio pored mene,u lobiju hotela gde smo svi zajedno rucali,ali sad nisam zelela da ga vidim,nisam znala kako da se ponasam,htela sam da znam sta misli o meni,sta oseca prema meni?Da li je makar primetio da sam prisutna?Ako me kojim slucajem nije primetio,Pedro mu je to stavio do znanja,jer je u tom momentu nastala prava zbrka.Nas dragi sef/otac/vodja nam je objasnio sta se desavalo sa fanovima,dok smo bili odsutni.Kao sto je bilo za ocekivati I kako sam I sama predvidela,nastala je prava revolucija,posle ukidanja poljubaca na koncertima.Zao mi je,ali moram da priznam,da je deo mene bio ponosan na moje “traumirane"fanove,jer je njihova reakcija pokazala,da su takodje ljuti zbog onog sto se desava sa mnom I sa Ponchom,na neki nacin bili smo povezani.Vise se nisam osecala tako sama.Sledec korak,Pedro nam predlaze da vratimo poljupce na koncerte,na kraju krajeva,to je ono sto publika zeli.Sto se tice Dul I Ukera,tu nije bilo problema,oni su se prilagodjavali nasoj odluci.Jedino je ostajao problem izmedju Poncha I mene.Nisam mogla ni da ga pogledam u oci.Nisam mogla da ga nateram na nesto sto on vise ne zeliTako da je odluka bila na njemu.Ja sam cutala.

“Ne mogu da verujem,stvarno je neverovatno to sto se desava.Ali u redu,necu da pravim dodatne probleme sa mojom drskom zeljom da vodim normalan zivot.Ako Pedro misli da je to najbolje resenje,samo napred.”

Nije vikao,rekao je sta je imao da kaze,okrenuo se I otisao,ali njegov sarkazam I unutrasnji besa,su bili kao iznenadni udarac za mene.

Zar je sada poljubiti me za njega mucenje?

Ko ce ovo sve da procita!!!!!!!xexe.